Poslatičarnica "Pelivan" u centru severnog dela Kosovske Mitrovice je simbol grada, na čijim su kako Mitrovčani tvrde najboljim, baklavama, sladoledima i bozama stasavale generacije. Tu je svako dobro došao, braća Keno i Džingis će vam rešiti bilo koji problem, osveživiti vas, prihvatiti stvari, preneti poruku, pismo, pričuvati ključ od stana.

Priča o goranskoj porodici Mehmedi koja u severnom delu podeljenog grada na Ibru uživa veliko poštovanje počinje početkom prošlog veka. Poslastičarstvo, zanat u kome su Goranci neprevaziđeni je porodični biznis koji ova porodica neguje tri generacije, dajući primer svojim sugrađanima u poštenju, vrednoći i poštovanju.

Ovaj tradicionalni porodični biznis od koga žive tri porodice, vode otac Uzair i dva sina Džemalj – Keno i Nazim – Džingis.

Poslatičarnica “Pelivan” u centru severnog dela Kosovske Mitrovice je simbol grada, na čijim su kako Mitrovčani tvrde najboljim, baklavama, sladoledima i bozama stasavale generacije. Tu je svako dobro došao, braća Keno i Džingis će vam rešiti bilo koji problem… osveživiti vas, prihvatiti stvari, preneti poruku, pismo, pričuvati ključ od stana… “Pelivan” ili “Medija centar” kako ovu poslastičarnicu još zovu u ovom gradu je i stecište novinara gde se redovno dolazi na “brifing”.

Naši su se preci kao pečalbari radili u Plovdivu, posle proterivanja iz Plovdiva, doselili su se Goru na Kosovu. Trbuhom za kruhom jedan deo porodice se naselio u Bihaću, a drugi u Mitrovicu neposredno po otvaranju rudnika Trepča – priča Džingis. Bila su to siromašna i teška vremena, naš otac Uzair je kao desetogodišnjak sa svojim ocem pravio bombone i prodavao po selima, drugi su bili baklavdžije, bombondžije … selebdžije su u kolicima prodavale salep, boza se točila u bokale koje su iznosili kroz prozore…

Po dolasku u Mitrovicu iz sela Radeša u Gori Uzair je otvorio “Pelivan”, prvu modernu gradsku poslastičarnicu u Kosovskoj Mitrovici posle Drugog svetskog rata. Nalazila se u južnom delu grada, na više lokacija, početkom osamdesetih otvorena je u sada severnom delu grada. Tu se služio nadaleko čuven salep – vruć krem, koga se još uvek sećaju stari Mitrovčani. Bila je to skladna radionica slatkiša u kojoj su radili zajedno Goranci, Srbi i Albanci.

Početkom sukoba na Kosmetu, bombardovanje i podela grada na srpski i albanski deo je kao i sve sugrađane zadesila i porodicu Mehmedi...

“Pelivan” je za svoje malobrojne sugrađane bio otvoren i retko mesto druženja tokom bombardovanja. Ulaskom Kfora u grad i ostalih međunarodnih misija, novinara koji su sa svih kontinenata pohrlili na Kosovo poslastičarnica je dobila “nove” mušterije.

Dolaskom novinara koje smo poznavali pre rata, kako nije bilo hotela i restorana, ne retko se dešavalo da se na klupama prespava, spremi doručak, pripomogne u dolascima i odlascima – priča Džingis i dodaje „to nisu bile usluge, to to je bilo prijateljstvo i pomoć u nevolji, novinari su ovde ostavljali opremu, punili baterije, slali izveštaje, lokalni lideri održavali pres konferencije, a onda su tu praksu nastavili Kfor i Unmik dok nisu osposobili prostorije za rad.

U svom pobedničkom pohodu ovde je došao i Vesli Klark i održao konferenciju za novinare – kaže Džingis koji više ni imena svih koji su prodefilovali i održali konferencije ne može da se seti osim onih koji su ostavili “utisak” među njima general Majkl Džekson, Bernar Kušner koji je došao u društvu svoje majke, svi UNMIK administratori i komandanti Kfor-a severne regije, novinari Njujork Tajmsa, BBC-a, Los Angeles Times-a…Karlota Gal, Nik Vuds…

Delimo sudbinu grada i ljudi, tu smo da im zasladimo, kad nam zabibere – kaže naš sagovornik, koji nema odgovor na pitanje; da li će mladi naraštaj nastaviti porodični zanat.

Podmladak porodice Mehmedi je različitih interesovanja, kako kažu zanatstvo je prevazidjeno, industrijalizovano, u srećnim vremenima ljudi su bili željni slatkog i uživali su u svakom zalogaju,sada svi izbegavaju šećer, nije kao nekada, sve se modernizovalo, promenilo značenje i potrebe.

Porodica Mehmedi imenom poslastičarnice “PELIVAN” čuva simbol Gore

Pelivanstvo je borilačka veština koju sa istoka doneli Turci na ove prostore. Pelivanstvo, koje već polako izumire je postojalo samo u Gori u bivšoj SFRJ. Pelivan je simbol Gore. Deda sa majčine strane je od familije Pelivana – priča Džingis koji se nije bavio ovom borilačkom veštinom, ali je kako kaže “porodica Mehmedi imenom čuva”. Samo su bogati Gorani, gazde, organizovale “Sehir” turnire na kojima su se pelivani borili, kada su ženili i udavali, gosti su uživali i pelivane bogato nagrađivali.

Naši domaćini sa ponosom ističu da su Goranci zbog svog kulinarskog umeća bili zaduženi za ishranu cara Dušana, koji ih je zbog privrženosti i odanosti, jedine u svom carstvu oslobodio plaćanja poreza.

Porodica Mehmedi ima rođake po celom svetu. U bivšoj Jugoslaviji ih je bilo u svim glavnim gradovima republika, u Zagreb i Sarajevo su se vratili, na Kosovo gde su delili sudbinu Srba i nealbanskih zajednica ne samo da im povratak nije omogućen već se njihovo iseljavanje nastavlja.

Najviše Goranaca ima u Gori izmedju 7 i 8 hiljada i u Italiji u gradu Sijena, gde kažu da ih ima 4 hiljade – kaže naš sagovornik.

Ako Vas put nanese u podeljeni grad na Ibru, prvo svratite u Pelivan na baklavu, trouglastu a la „Pelivan“, tursku kafu, a izmedju hladne boze i limunade odlučite sami, ni po koju cenu ne propuštajte gradski „brifng“ u “Pelivan” – Medija centru, nikad se ne zna na koga možete da naiđete.

izvor: telegraf.rs