Albanski deo Gore je jedan od najnerazvijenijih delova u Evropi. Neka od većih sela su Borje, Šištavec i Orešek. Ima ih ukupno devet: Borje, Zapod, Košarište, Orgosta, Orešek, Orčikle, Pakiša, Crnolevo i Šištavec.
Infrastruktura, naročito putna je očajna. Najbliži grad našim zemljacima u Albaniji je grad Kuks, koji je udaljen samo na 18 km od Goranskih sela i prilično je dobro razvijen.
Napomenućemo da pored Kuksa prolazi autoput Kuks-Tirana-Durs na kome bi Albaniji mogle pozavideti i mnoge razvijenije Evropske zemlje. Prema svome zavičaju, Gori, nasi seljani nemaju nikakav put, a prema najbližem gradu Kuksu postoji samo jedan zemljani, koji je u vrlo lošem stanju.
Naši Goranci iz Albanije su maltene odsečeni od sveta. Zbog čega je to tako nismo uspeli da saznamo. Iz razgovora sa jednim našim sunarodnikom čuli smo da su bili odsečeni od Gore na Kosovu jer su se bojali saradnje i kontakta Goranaca sa jedne i druge strane, a od Albanije su odsečeni kako nebi olako mogli da funkcionišu i rade, jer su tamo poznati kao strašno vredni radnici koji lako dolaze do uspeha te je to Albance plašilo.
Sela kao i kuće izgledaju kao da je život stao za naše zemljake još u 19. veku. Najveći razlog tome je odsečenost od ostalih delova zemlje koji povlači siromaštvo i otežava mnoge druge stvari. Skoro nijedna kuća u svim selima nije napravljena savremenom izgradnjom (blokovima, crepovima, pvc-om i sl.)
Kuće su napravljene od kamena, prekrivene su kamenim pločama, imaju mala dvorišta u kojima se nalaze i štale gde se čuva stoka. Sela su zgusnuta sve kuće su zbijene u mali prostor. I sve su jednospratne. Jedini ineresanti predmeti koje možete videti kroz selo su razni oblici kamena po putu.
Stočarstvo i poljoprivreda su najrazvijeniji oblici rada i skoro jedini izvor prihoda. Iako su njive u najvećim zabitima, na vrlo nepogodnim terenima, skoro da ne možete naći jednu koja nije obrađena. Najveći broj polja je pod krompirom, pšenicom i pasuljom.
Od stoke najviše ima krava i ovaca, jasno vam je da su naši tradicionalni proizvodi od mleka, ( urda, mećenica, sir..), onda vrlo prisutni. Danas na prostoru Albanije u 9 Goranskih sela u proseku ima oko 25000 stanovnika. Ipak iako pored i te kako teškog života broj stanovnika je u porastu. Iako je ranije bilo zabranjeno da se služe goranskim jezikom, čak i u svojoj kući, danas se slobodno služe goranskim jezikom. A svaki Goranac u Albaniji perfektno zna Albanski.
Školstvo je na Albanskom jeziku. A seljani međusobom razgovaraju na oba jezika, kako saznajemo najviše zbog poteškoća najmlađih da se izražavaju na svom maternjem. Tradicija je očuvana. I dalje je žena nosilac kućnih poslova dok je muškarac taj koji radi, prehranjuje, vodi porodicu i ima glavnu reč.
Tradicionalna nošnja se skoro uopšte nije promenila. Običaji su ostali isti, kao i praznici koje naš narod vekovima praznuje. Odnosi starijeg prema mlađem, dece prema roditeljima i muškaraca prema ženama je onakav kakav je bio i pre, slobodno možemo reći da su oni to očuvali i više od nas Goranaca na Kosovu.
Dekretom iz 1968 godine, država je zvanično proklamovala ateizam. Zatvorene su sve dzamije, proterani svi veroučitelji. Verske knjige su konfiskovane i paljene. Posedovanje ma koje verske literature je bilo krivično delo. Za ove goranske predele sa jakom Islamskom tradicijom to je bio preveliki udarac. Zbog toga danas vera skoro uopšte nije zastupljena među seljanima. Malo je održana među ženama dok kod muškaraca skoro pa nije uopšte. Broj Dzamija je mali a još manje su posećene.
E.M.
MojaGora