Već nekoliko vekova Gora i goransko stanovništvo ljubomorno čuvaju svoj kulturni i nacionalni identitet od uticaja drugih religija i kultura. Odolevaju prirodnim i neprirodnim katastrofama političkim i ekonomskim pritiscima i svojatanjima koji dolaze sa svih strana.
I pored možda najvećih pritisaka koje je pretrpeo naš narod, u periodu od 1914. pa do kraja prošlog veka, od strane onih koji su pokušavali da stvore svoj novi svet zasnovan na ateizmu kako bi srušili vekovnu tradiciju i kulturu goranskog naroda, ova zajednica je uspela da ostane svoja. Poslednja decenija prošlog veka naročito je bila teška i bolna za Gorance.
Crni oblaci opet su se nadvili nad našom Gorom, donevši ratove i raspad (zatekavši nas nespremnim ) i raspad bivše zajednicke domovine , Titove Jugoslavije. Ponovio se egzodus, a onda su eskalirali sukobi na Kosovu, bombardovanje, naterali su mnoge goranske porodice da napuste svoj rodni kraj. Inače, ovo tragično seljakanje i napuštanje vekovnih ognjišta traje još od 1913. godine, kada je naša Gora nesrećno "podeljena" , između Albanije I Jugoslavije. Ni dan danas se ne zna tačan broj iseljenih, ali je istina da su mnoga Goranska sela tada opustela.
Prema nekim, takođe nezvaničnim, podacima između šest i deset hiljada pripadnika Goranskog naroda napustilo je Goru u periodu od 1990. do 2003. godine. Neki su otišli u gradove Srbije, u bivse Jugoslovenske republike, dok je veći broj našeg napaćenog naroda emigrirao u u mnogim zapadnoevropskim zemljama, gde i danas (nažalost), u izbegličkim kampovima bezuspešno čekaju rešavanje svog statusa.
Koristim priliku da se u ime našeg naroda, naročito zahvalim vladama Austrije, Finske, Francuske, Nemačke, Norveške, Danske, Švedske, Italije i Holandije, koje su nesebično prihvatile naše prognane sunarodnike i pružili im utočište.
Ujedno apelujemo na pomenute vlade da pomognu našim prognanicima, odnosno da im omoguće što brzu integraciju u tim zemljama, s obzirom da je bezbedonosna situacija u našoj Gori, još uvek teška i složena. Prolaze godine, jedna za drugom, ispraćamo ih sa velikom zebnjom i strepnjom uz dilemu, da li su sve one nedaće koje su snašle naš narod samo prošlost ili nam je i novi milenijum doneo nova velika iznenađenja.
Gora ovih dana izgleda umorno i tužno, gotovo sablasno. Živi se u permanentnom strahu i isčekivanju novog dana. Iz ponekog dimnjaka bojažljivo, nosen vetrom, pojavi se plavičasti dim, koji kao da otvara vrata vere i nade, da se vatra Goranskih ognjišta neće lako ugasiti. Da će se ta vatra širiti, donositi prijatnu atmosferu… Prež
iveli smo mnogo nedaća, nisu nas i neće obeshrabriti. Žilav smo mi narod, zar ne?? Jer, Gora opstati mora.
Ismaili Ismail