"Svedok" u selu Mlike u opštini Gora, na krajnjem jugu KiM, na granici sa Albanijom
Piše: Dragoljub Gajević
Iako je Srbija, kako se čini, odustala od odbrane položaja građana koji su joj lojani na Kosovu i Metohiji, prepustivši ih vlastima u Prištini, ima onih koji su i dalje odani našoj državi, a pri tom nije reč samo o Srbima.
Reč je o Gorancima, žiteljima opštine Gora, koji, uprkos svim pretnjama i pritiscima, žele da ostanu pod okriljem obrazovnog, zdravstvenog, socijalnog i sveukupnog državnog sistema Srbije.
Selo Mlike se nalazi u okruženju planinskih masiva Koritnika, Pologa i Ljume, na krajnjem jugu Srbije, odnosno KiM. Do sela se stiže regionalnim putem od Merdara, preko Podujeva, Prištine i Prizrena. Magistralni put ovde se ukršta sa delom autoputa koji vodi prema graničnom prelazu Vrbnica sa Albanijom. U blizini sela Žur skrećemo lokalnom saobraćajnicom ka Opolju i dalje do Dragaša, centra opštine Gora.
Inače, selo Mlike pripada raštrkanim goranskim naseljima neposredno uz granicu sa Albanijom, koja najvećim delom poštuju nadležnost Vlade Republike Srbije, u gotovo svim sferama života i rada.
Donedavno je u ovom selu živelo oko 1.600 stanovnika, danas manje od stotinu. Ljudi odlaze zbog ekonomske zapostavljenosti, nezaposlenosti i besperspektivnosti. Osim prinadležnosti koje redovno pristižu iz budžeta države Srbije, preostalo stanovništvo bavi se stočarstvom, ređe poljoprivredom.
Vremešni Goranac Sait Ibiši, koji je penziju stekao radeći u opštinskom katastru, kaže da je ovo jedno od najstarijih sela među 19 njih u opštini Gora. Navodno su ga podigli, tvrdi Ibiši, doseljenici koji su trgovačkim karavanima pristigli iz Sirije, prateći turske osvajače u njihovom pohodu na Balkan. Ostaci tih drevnih naselja nisu sačuvani jer su sadašnja naselja tokom vekova u više navrata dislocirana, te su i ova predanja pala u zaborav.
Sait dodaje da žiteljima Gore velike probleme prave Albanci iz susedenih sela u pograničnom delu Albanije. Ponajviše zbog toga što granica nije obezbeđena, grupe albanskih razbojnika i pljačkaša neometano upadaju u goranska sela, kradu stoku, obijaju i pljačkaju kuće... Gotovo da nema nedelje da se ne dogodi poneki upad. Iako su svi slučajevi prijavljeni kosovskoj policiji, dosad nije bilo nikakvih rezultata, lopovi nisu nikad uhvaćeni.
U Gori, prema poslednjem popisu održanom aprila meseca 2011. godine, živi 14.723 stanovnika. Goranaca ima 8.957, Bošnjaka 4.100, Albanaca 1.042, Turaka 202 i ostalih 395.
Nedžmidin Destani, direktor Srednje ekonomsko-turističke škole koja radi po planu i programu Ministarstva obrazovanja Vlade Srbije, kaže za „Svedok“ da je neosporno da se Goranci više od 13 vekova korene na ovim prostorima.
- Što se našeg porekla tiče, potencira Destani, istraživanja toponima i istorijskih podataka u kojima sam učestvovao sa profesorom Alijom Džogovićem, svedoče da su Goranci izvesno hrišćanskog porekla i to najverovatnije srpskog.
Međutim, posle velike seobe Srba 1690. a posebno 1734, primili smo islam i postali muslimani, navodi Destani. Sada smo priznati međunarodno kao nacionalna zajednica Goranaca.
Destani ukazuje na to da odlazak stanovništva nije karakteristika samo Srba sa KiM, već podjednako i Goranaca iz ovih krajeva. Od 1999. godine iseljavanje postaje masovnije. Čuveni pečalbari, kojih ima u gotovo svim državama nekadašnje Jugoslavije, koji se bave isključivo poslastičarskim zanatom, poslednjih godina iz svog rodnog kraja odvode članove svojih porodica, ostavljajući stare i iznemogle roditelje kojima se vraćaju u vreme đurđevdanskih proslava i letnjih školskih odmora.
Destani upozorava da ukoliko se nešto skorije ne učini u smislu poboljšanja ekonomske situacije, Gora može postati jedno veliko staračko naselje, kome će se Goranci vraćati onda kada predosete kraj svog zemnog života.
U selu Mlike, ali i u ostalim selima opštine Gora, nema važnijih privrednih subjekata. Ovde postoje dve prodavnice i jedna poslastičara, u kojoj se na sreću preostalih meštana može kupiti pecivo, kolači i sokovi.
Džumret Sadiku je kao dete otišao u pečalbu sa svojim rođacima. Tamo je izučio buregdžijski i poslastičarski zanat. Više od dvadeset godina živeo je radio u Zvorniku, Podujevu i Kamenici. Nakon decenija odsustvovanja iz sela, vratio se u svoj zavičaj, vođen nostalgijom. Otvorio je poslastičaru od čijeg rada sada izdržava svoju porodicu. Kaže da je pomalo razočaran onim što je u selu zatekao, a posebno malim brojem preostalih žitelja I odsustvom perspketive. Da nije sredšnje škole u neposrednoj blizini i brojnih učenika koji svakodnevno užinaju u Džumretovoj poslastičari, njegov odlazak iz rodnog kraja bio bi pitanje dana.
Mora se istaći da škola u selu Mlike ima burnu prošlost, posebno kad je reč o periodu od završetka rata 1999. godine pa do danas.
Inače, školska zgrada Srednje ekonomsko-turistiške škole u selu Mlike sagrađena je 1952. godine. Nastavu ovde pohađa više od 160 učenika i dvadesetak nastavnika. Škola, međutim, ne poseduje ni najelementarnije uslove za rad, uključujući i one smeštajne. Jednom učeniku pripada pola kvadratnog metra. Škola je bez toaleta, elementarnog inventara i sredstava za rad. Mora se naglasiti da najveći broj đaka ove škole po završetku srednjeg obrazovanja odlazi na studije u severni deo Kosovske Mitrovice, gde je izmešten Prištinski univerzitet ili u druge univerzitetske centre u Srbiji.
Direktor škole Destani kaže da je ova škola do 2006. godine radila u Dragašu, i da su u nju zajedno išli đaci Albanci i Goranci, ali, Goranci su isterani iz škole u Dragašu.
Tako je za Gorance formirana škola u selu Mlike, gde oni i dan-danas pohađaju nastavu, ali po programu Ministarstva prosvete Republike Srbije. Direktor škole, Destani, kaže da je Gorancima iz Prištine stalno prećeno da moraju prihvatiti kosovski obrazovni sistem.
S obzirom na to da oni do današnjeg dana nisu prihvatili kosovski obrazovni program, proterani su iz Dragaša.
Jasno je, dakle, da je srednja škola u selu Mlike formirana silom prilika.
Destani podseća na strahoviti pritisak kojim su od 1999. bili izloženi Goranci pre svega procesima bošnjalizacije i albanizacije, kojima su se oduprli u potpunosti.
Raštrkanost sela otežava dolazak učenika u školu. Kako bi se predupredile neprijatne situacije, angažovani su autobusi Kolašin prevoza koji svakodnevno u dve smene dovoze i odvoze učenike i profesore do škole.
Džumo Habilji, vozač aautobusa, kaže da autobus svakodnevno saobraća od centra Dragaša pa do raskrsnica ovdašnjih sela, i to u ranim prepodnevnim satima dovozeći učenike i vraćajući ih u kasnim podnevnim ili večernjim satima. Da nema ovog prevoza, sve bi bilo mnogo teže.
Iako je leti kudikamo povoljnija situacija, prevoz u zimskim uslovima je ravan avanturi, jer neočišćeni lokalni putevi i visoki snežni nanosi mogu biti nesavladiva prepreka, ističe Habilji.
Na pitanje da li Goranci uprkos svemu imaju razloga za sreću, naš domaćin Nedžmidin Destani kaže:
„Čitava Gora je srećna i ponosna što uopšte ima ovu školu, učenike i profesore. To je i osnovni razlog našem optimizmu. Još kada bi država Srbija, čiji smo mi građani, pronašla načina da više pripomogne, naš optimizam za kratko vreme postao bi realnost. Možda je upravo ta sprega Goranaca i Srbije dobar put da se Gora očuva i od nestajanja zaštiti jedan kontrastima isprepletani kraj i specifična autohtona zajednica Goranaca koja se hrabro odupire albanizaciji.
Treba naglasiti da je Gorancima potrebna veća podrška Srbije i to ne samo države, već i pojedinaca koji mogu da pomognu da se zajednica Goranaca održi na prostoru uz granicu sa Albanijom.
Ono što je sigurno, jeste da je deo Srba sa KiM ušao u albanske strukture vlasti i u potpunosti izvršava naloge Prištine iako se to kosi sa interesima Srbije, a Gorancima tako nešto ne pada na pamet. Oni su i dalje lojalni građani države Srbije. Ali, pitanje je do kad mogu opstati bez planske i dugoročne pomoći?!
Kada nisu uspeli da ih pretvore u Albance, onda ih terali u Bošnjake
Goranci su pod stalnim pritiskom da se integrišu u sistem kosovskih Albanaca, pa i da se izjasne kao Albanci. Ali, uz to, bilo je i pokušaja svojatanja Goranaca od strane bošnjačkih vođa iz BiH i iz Srbije.Poseta predsednika bošnjačkog Svetskog kongresa, Mustafe ef Cerića, i Muamera Zukorlića ovde u Gori je doživela neuspeh; Goranci su čuli njihovu priču, ali su ostali dosledni u tome da nisu ni Bošnjaci, a još manje Albanci - oni su jednostavno Goranci, kažu naši domaćini.
Na iznenađenje mnogih predstavnika Međunarodne zajednice na KiM, još marta meseca predsednik opštine Gora Murselj Huseini izjavio je da ta opština želi da bude deo Zajednice srpskih opština Kosova i Metohije. Kako je tada Huseini rekao, činjenica da skoro 900 goranske dece pohađa nastavu po planu i programu srpskog Ministarstva prosvete i da Republika Srbija preko socijalne i zdravstvene zaštite podržava stanovništvo u Gori, više je nego dovoljan motiv da Goranci iskažu želju da budu deo Zajednice srpskih opština na KiM. Nastava po kosovskom planu i programu izvodi se samo u selu Kruševu.
Nema komentara:
Objavi komentar