13 oktobar, rana zora i dolazak u Dar es Saalam. Još na početku videvši stanje aerodroma jasno je u kakvom je stanju ekonomija i infrastruktura u Tanzaniji ali doček tamošnjih ljudi, njihova nasmejana lica i reči dobrodošlice pokazuju gostoljubivost i ljubav koju osećaju prema drugima.
No, čekaju nas 4 naporna dana i za nas neočekivano tužno iskustvo. Pre svega moram spomenuti nekoliko važnih informacija u vezi Tanzanije. Tanzanija se nalazi na srednjem istoku Afrike. Pun naziv države je Ujedinjena Republika Tanzanija ( Jamhuri ya Muungano wa Tanzania). Od 1880 do 1919 je bila deo Nemačke istočne Afrike, a od 1919 Britanski protektorat sve do 1961 kada postaje nezavisna. Tadašnja Tanganjika se 1964 godine ujedinjuje sa Zanzibarom i uzimajući prva tri slova naziva obeju država formira se naziv Tan-Zania. Samo ujedinjenje je imalo za cilj da se Zanzibar sa tadašnjim 99 procentnim muslimanskim stanovništvom stavi u drugi plan i započne delovanje hrišćanskih misionarskih organizacija, što je i pošlo za rukom kolonizatorima koji su ostavili jake temelje i nastavili da crpe bogatstva sa daljine.Glavni grad biva Dar es Saalam sve do 1996 kada glavni grad postaje Dodoma. Ukupno stanovništvo Tanzanije je oko 44 miliona od čega su 55-60 % muslimani a 35% hrišćani. U Tanzaniji je medju muslimanima najviše zastupljen šafijski mezheb, a 10-20% ukupnog muslimanskog stanovništva su Šiiti azijskog porekla. U unutrašnjosti Tanzanije u odredjenom procentu žive Maasai. Zvanični jezik je Swahili ali skoro svaki Tanzanijac zna i engleski.Klima je tropska i Tanzanija se nalazi na 7 stepeni od ekvatora. Imaju dva godišnja doba: leto sa kišom i leto bez kiše.
Smrtnost kod dece mladje od 5 godina iznosi 118 od hiljadu. Nedostatak lekova, loši zdravstveni uslovi i neprofesionalnost zdravstvenih radnika uzroci su velike stope smrtnosti i obolevanju od različitih bolesti kod ljudi svih uzrasta. U ovim predelima Afrike se umire od temperature, upale pluća, proliva i sl. Što pokazuje koliki je nedostatak adekvatnog lečenja i potrebnih sredstava.
Tanzanija je jako bogata zemlja ali koristi samo 10 posto svoga bogatstva. Najveća bogatstva i prirodne resurse koriste strani moćnici, što je i bio cilj kolonizatora Nemačke i Britanije koji su godinama tlačeći ovaj narod iskorištavali sve što se iskoristiti može. Njihovi verski misionarski ciljevi su takodje jako vidljivi. Gradovi i mesta naseljeni većinski hrišćanskim življem su dosta izgradjeniji i unapredjeniji(primer Aruša, Moše i dr.), dok su muslimanska mesta mnogo nazadnija i nerazvijenija. Isti je slučaj i sa obrazovanjem ali o tome ćemo inšaAllah u nastavku.
Prvi dan: nakon obilaska grada i nekoliko edukativnih institucija koje su organizovali Turci koji su došli u Tanzaniju kako bi tamošnjim ljudima pružili pomoć pre svega u vidu školovanja dece s’obzirom da je školstvo i obrazovanje u Tanzaniji u jako lošem stanju; odlazimo u sirotište Mwandaliwa gde se susrećemo sa krajnje žalosnim prizorom gde 92-oje dece boravi u nazovi kući veličine od odprilike 200 kvadrata, bez osnovnih uslova za život. Deca bez oba roditelja, bez igde ikoga… Na licima se mogu videti vapaji za malo sreće koja im je jako potrebna, nedostaje im ruka koja bi ih pomilovala, pogled koji bi ih ohrabrio i osmeh koji bi im vratio nadu u bolje sutra. Svojim pogledima kao da govore da li nekome značimo nešto na ovome svetu, vredimo li šta,… Teskoba u prsima koju sam osećao gledajući najtužnije prizore koje sam u svom životu do tog trenutka video je bila neopisiva. Kao da srce samo želi iskočiti i pritrčati u pomoć ovoj jadnoj dečici koja samo žele komad hleba i nekog da ih uveri da na ovom surovom svetu još uvek postoje ljudi koji bi vodili brigu o deci jetimima.
Nakon posete sitorištu nikakav obilazak i susret sa tamošnjim stanovništvom kao da nije dopirao do nas. Čitava grupa je bila veoma potrešena ovim prizorima, tako da smo odlučili da prvi dan Bajrama opet budemo sa ovom decom čim završimo obaveze oko klanja kurbana.
Drugi dan smo proveli na Zanzibaru gde je 97 procenata stanovništvo islamske veroispovesti i koji zbog malo više razvijenog turizma žive malo boljim životom, što ne znači da nema ekstremno gladnih. Na svakom koraku se mogu videti mesdžidi(džamije bez minareta), ljudi koji po ulicama pokušavaju prodati sve i svašta samo da bi uspeli prehraniti svoje porodice. Na Zanzibaru postoji jedna turska škola i trenutno je u izgradnji još jedna koju smo obišli i tu prisustvovali klanju dobrovoljnih (nafile) kurbana. Ljudi su ispred škole čekali u redu kako bi dobili makar komad mesa koje mnogi jedu samo jedanput godišnje i to za Kurban Bajram.
Treći dan je protekao u povratku za Dar es Saalam i vršenju priprema za predstojeći Kurban Bajram koji se u Tanzaniji slavio u sredu 16-tog oktobra. Ogroman broj Tanzanijskih krava i bikova je bio spreman za Kurban Bajram u kome će se nijeti (namere) onih koji su svoje kurbane dali da se nahrane siromašni u Tanzaniji, uzdići kod Uzvišenog Gospodara a žrtve utoliti glad izmorenih i iscrpljenih ljudi. Naši su Goranci svojim kurbanima makar na jedan dan ovim gladnim ljudima ulepšali sofru kurbanskim mesom i učinili da i nečija deca tamo, u dalekoj Africi, osete ukus mesa na ovaj mubarek dan. Allah da primi naše žrtve i pomogne sve one koji su ugroženi širom sveta.
Naša grupa od 10 osoba je za večeru bila ugošćena u kući jednog od Profesora u turskoj školi Ibrahima Tanzanijca koji je vrata svoje kuće otvorio nepoznatim ljudima, jer shvatismo da su njihova srca otvorena za svakog, da Dragi Allah bude zadovoljan njima. Jako zanimljiva životna priča ovog sada profesora koji je bio prva generacija u prvoj turskoj školi koja je otvorena u Tanzaniji, nakon završene turske škole,odnosno koledža odlazi da studira u Tursku gde završava fakultet za Kompjuterki inženjering, nakon toga se vraća u svoju domovinu gde počinje predavati u školi u kojoj je i sam bio učenik. Ono što je nama posebno privuklo pažnju jeste to što je ovaj afrikanac oženjen turkinjom već 2 godine i ima ćerku, malu Esru od 6 meseci.
Plemenita ćud ovog čoveka i njegova požrtvovanost u nastojanju da hizmeti (služi) na Allahovom putu nas je sve zadivila. Iskrenost i skromnost koja se kod njega nalazila učinila je da ga zavolimo još od prvog susreta. Dok smo bili za sofrom razmišljao sam o veličini ovog čoveka i pomislih kamo sreće da smo i mi u Evropi, na Balkanu, u Gori makar malo poput ovog čoveka, zasigurno bi nam stanje bilo bolje kako u porodici tako i kao zajednici. Elem, dodje Bajram i obavljanje molitve na otvorenom, čestitanje Bajrama i odlazak u kompleks turskog koledža gde je sve bilo spremno za izvršavanje emaneta koji smo preuzeli. Kurbani su zaklani i otišli smo u nekoliko najugroženijih naselja kako bi delili kurbansko meso.
U Dar es Salamu je pored nas boravilo još preko 400 ljudi koji su došli o svom trošku kako bi obavilo svoju dužnost klanja Kurbana i predavanja emaneta. Nakon toga je nas petoro (iz Gore i Bosne) iz čitave skupine bilo pozvano na čestitanje Bajrama u Tursku ambasadu gde su bili prisutni ambasadori Pakistana, Saudijske Arabije i dr. Razlog zašto smo baš mi bili pozvani iz ovolike grupe jeste to što je žena turskog ambasadora poreklom iz Skopja, tj. njen se deda preselio iz Makedonije u Tursku još pre pola veka.
Pred akšam stižemo da još jednom obidjemo sirotište kao što smo planirali, gde smo pored kurbanskog mesa odneli još pomoći. Kasno noću smo krenuli put Istanbula i ostavili Tanzaniju u svome halu Allahu na emanet.
U sledećim tekstovima će biti reči o sirotištu Mwandaliwa, Obrazovnom sistemu u Tanzaniji i turskim školama i akciji klanja kurbana i učestvovanju Goranaca u ovoj akciji.
UZ POŠTOVANJE I SELAM. ELDIN A. MURATI
Nema komentara:
Objavi komentar