Mnogi naši ljudi često postavljaju pitanje i traže odgovor o poreklu stanovnika Gore. Ovo pitanje postavljaju obični ljudi ali i intelektualci (ili oni koji se tako osećaju). Nikada ne dajemo kratak odgovor, jer takvog odgovora i nema. Uvek pokušavamo da postavimo u istorijske okvire, da ukažemo na balkansku istorijsku maglu. Jer na ovim je prostorima dolazilo do velikih pomeranja stanovništva. Mnogi su narodi vremenom nestali. Ostali su samo tragovi u toponimiji ili samo u istorijskom sećanju. U svakom narodu na ovim prostorima ima više slojeva i razlicitih etničkih naslaga i nigde stvari nisu sasvim jasne. Uvek postoji opasnost, ukoliko date kratak odgovor, da se nađete u situaciji iz koje se ne možete lako izvući.
Celokupna tzv. "torbeška grupa" (Gora, Župa, Reka, Golo Brdo, Drimkol) bila je u proteklom periodu izložena pritiscima i svojatanjima gotovo sa svih strana. Skoro svi autori i oni srpski i oni bugarsko-makedonski, "islamizaciju" ovog naroda doživljavaju kao katastrofu. Isti ili sličan stav prema ovom pitanju imaju i pojedini autori koji pripadaju ovom korpusu (Limanovski, Hasani i dr.) i koji se prosto utrkuju u traženju paganskih motiva u običajima i toponimiji sve sa namerom da pokažu na istorijske korene i veze sa narodima prema kojima oni gaje simpatije.
Vek koje je ostao iza nas u Gori je bio ispunjen istorijskim događajima i prilikama koje su označavale uspon i pad, negiranje i omaložavanje, svojatanje i odbacivanje, pretnje i zloupotrebe, manipulacije i seobe, ratove i mirove.
Posle propasti Osmanlijske Turske (1912), Goru su pohodile mnoge vojske i paravojske sa svih strana - i bugarske i srpske, i nemacke i austro-ugarske, i italijanske i albanske.
Vek koje je ostao iza nas u Gori je bio ispunjen istorijskim događajima i prilikama koje su označavale uspon i pad, negiranje i omaložavanje, svojatanje i odbacivanje, pretnje i zloupotrebe, manipulacije i seobe, ratove i mirove.
Posle propasti Osmanlijske Turske (1912), Goru su pohodile mnoge vojske i paravojske sa svih strana - i bugarske i srpske, i nemacke i austro-ugarske, i italijanske i albanske.
U XX veku Gora je živela u više država - Turskoj, Albaniji, Srbiji, Jugoslaviji, Makedoniji. Danas najveci dio Gore pripada Kosovu (18 sela), manji deo pripada Albaniji (9 sela), dok se dva sela nalaze u Makedoniji. Bila je u kraljevini i komunizmu - onom Titovom ali i Enverovom. Godinama se pljuvalo na Boga, ali su se gradile i velelepne džamije. Nit vere se tanjila, ali se nikada nije sasvim prekidala. Uvek je ostajalo po neko zrno iz kojega su, kad u to niko nije verovao, nicali novi izdanci.
Gora se više puta praznila, ali se obnavljala i iznova punila. Reke muhadžira su se kretale put juga i istoka, ali i put severa i zapada. Bilo je straha i plača, ali je bilo i svadbi i veselja. Bilo je lutanja i grešaka u sudbonosnim trenucima, bilo je i nacionalne mimikrije i podaničkog mentaliteta. Bilo je svega što može zadesiti jedan siromašan i gurbedžijski kraj. Bile su bolesti i gladi, bile su i zadruge i Enverovske kooperative. Bilo je eksperimentisanja sa ljudima i "kloniranja mozgova" i bilo je previše promašaja.
Gora se više puta praznila, ali se obnavljala i iznova punila. Reke muhadžira su se kretale put juga i istoka, ali i put severa i zapada. Bilo je straha i plača, ali je bilo i svadbi i veselja. Bilo je lutanja i grešaka u sudbonosnim trenucima, bilo je i nacionalne mimikrije i podaničkog mentaliteta. Bilo je svega što može zadesiti jedan siromašan i gurbedžijski kraj. Bile su bolesti i gladi, bile su i zadruge i Enverovske kooperative. Bilo je eksperimentisanja sa ljudima i "kloniranja mozgova" i bilo je previše promašaja.
autor: Sadik Idrizi
Nema komentara:
Objavi komentar