 |
| Goranci |
Nikada se neće saznati koliko je ljudi stradalo zbog gladi i zuluma koji su činjeni sa svih strana. Pološkom kotlinom su tumarale izgladnele gomile ljudi tražeci spas i izbavljenje. Po zulumu su sada zapamćeni Bugari i haramije (pljackaši) koji su vršili strašne zločine. Ljudi su prodavali sve što su imali ne bi li nekako preživeli. Prodavali su nakit, posteljinu, stoku. Mnogi koji su se spustili u Tetovo, nikada se više nisu vratili. Produžili su put prema Turskoj.
U celokupnoj istoriji Gore Prvi svetski rat ostaće zapamćen po najvećim stradanjima i seobama koje se dogodile tokom nekoliko ratnih godina. Gora se ponovo našla na udaru mnogih vojski i pljackaša koji su otimali i ono malo što se moglo išcupati od prirode. Tri ratne nerodne godine (1915-1917) su prosto desetkovale stanovništvo. Nikada se neće saznati koliko je ljudi stradalo zbog gladi i zuluma koji su činjeni sa svih strana.Mnoga su sela potpuno opustela. Prema popisu iz 1913. u kosovskom delu Gore je živjelo 12.331 stanovnika, dok je prema popisu iz 1921. bilo svega 7.177 stanovnika. Indeks smanjenja stanovnika iznosi 42 odsto. U sledećoj tabeli navešćemo samo sela u kojima je došlo do većeg smanjenja stanovništva kako bi se imala jasnija slika o masovnosti i karakteru egzodusa.
| SELA | br.stan/ 1913. | br.stan/ 1921. |
|---|
| Bačka | 410 | 167 |
| Brod | 2.624 | 1.863 |
| Globočica | 607 | 391 |
| Dikance | 458 | 162 |
| Zli Potok | 914 | 264 |
| Kruševo | 405 | 126 |
| Kukaljane | 506 | 361 |
| Orčuša | 376 | 242 |
| Restelica | 2.279 | 745 |
U ostalim selima je broj stanovnika, takođe, smanjen, ali ne tako izraženo. Niti u jednom selu Gore 1921. godine nije bilo više stanovnika u poređenju sa 1913. godinom. U ovom periodu dogodio se prva seoba, a u kasnijim decenijama dogodice se još tri, tako da se XX vek u Gori može nazvati vekom seobe.
Tokom Prvog svetskog rata iseljenički putevi su vodili na jug, prema Turskoj. Tako je bilo i 30-tih i 60-tih godina prošlog veka, za razliku od zadnjeg, posle rata na Kosovu 1999. godine, kada, gotovo, svi putevi vode na sever i zapad.
Interesantno je to što se problematikom seobe iz Gore još niko nije bavio, a toliko je pisano o ovom kraju i bilo toliko manipulacija sa ovim ljudima. Nekome nije bilo u interesu da se pominju tamnije stranice iz naše istorije, jer bi za to morao neko biti okrivljen. Jer ljudi ne napuštaju svoj kraj ako su bezbedni i sigurni.
U jesen 1917. godine dogodila se najveća seoba. Samo je iz Kruševa u dva dana iselilo 70 porodica. Iz Restelice, Zli Potoka i Broda mnogo više. Od 118 domaćinstava, koje pominje Jastrebov 70-tih godina XIX vijeka, u Kruševu je 1918. ostalo svega 8. Brod, koji je do balkanskih ratova bio varošica sa mnogobrojnim dućanima, doživljava masovno iseljavanje. Većina odlazi u Tursku, mada je bilo i onih koji su se zaustavili u Tetovu i Skoplju. (Danas u Turskoj živi nekoliko hiljada ljudi poreklom iz Broda, a u Skoplju gotovo 400 porodica. Kruševljani su se nastanili na obalu Crnog mora u selu Jalikej, u blizini Cataldže. Tek poneki starac još govori naš jezik, dok većina mladih i ne zna gde se Gora nalazi.)
Prvih godina po dolasku u Tursku, mnogi doseljenici su doživeli još jednu golgotu. I tamo su gladovali i radili najteže poslove - bili su ćumurdžije i fizički radnici. Još gore, veliki broj sposobnih muškaraca je mobilisan i odveden na ratište kod Canakala. Mnogi su, nevini u ratovanju, izginuli. Ostale su žene sa jetimima ne znajući za kojeg su sultana izgubili svoje muževe i očeve.
Oni koji su ostali u Gori pokušavali su da nekako prežive, mada su se našli na mestu gde se određivala granica između Srbije i Albanije. I pored činjenice da je krajem 1918. rat završen, proći će još mnogo godina dok se, na području Gore, uspostavi kakav-takav mir. Naime, konačna granica izmedu Albanije i Kraljevine SHS (Jugoslavije) bice uspostavljena u martu 1923. godine. Na ovaj način Gora je političkom granicom podeljena na dva dela i tako je ostalo do danas. Dvadeset sela je pripalo Jugoslaviji, dok je 9 sela ostalo u granicama Albanije. Kasnije, posle Drugog svetskog rata, Urvić i Jalovjane pripadaju Makedoniji.
Dogodilo se nešto neverovatno. Na veoma malom prostoru (tridesetak sela) jedan isti narod decenijama uči školu na tri jezika - srpskom, albanskom i makedonskom. Uči tri kulture i tri istorije a da pritom ništa ne nauči o sebi. Srpske škole su otvorene u Brodu i Restelici 1912. godine, a kasnije (izmedu dva rata) i u Vraništu i Rapči. Albanske škole su otvorene, najpre, u Šištevcu 1924. godine, Zapodu 1927. i u Borju 1928. godine. Makedonske škole su otvorene u Urviću i Jalovjanu nakon Drugog svetskog rata. Tek posle rata na Kosovu, 1999. godine, učinjeni su napori da se u kosovskom delu Gore krene sa školama na bosanskom jeziku, mada je otpor u nekim sredinama veliki i, prvenstveno, dolazi od prosvetnih radnika. Sasvim razumljivo. Oni koji su prošli decenijsku školu otuđivanja, ne mogu tako lako da napuste svoj ideološki oklop. Mnogi su se identifikovali sa knjigama koje su pročitali.
Situacija nije bila ništa bolja ni u periodu izmedu dva svetska rata. Mnogi su, opet, odlučili da napuste svoj kraj. Tridesetih godina XX veka Goru je zahvatio još jedan iseljenički talas. U ovom periodu promenjena su sva prezimena u Gori kao i na celom Kosovu. Svim prezimenima je dodato vić, tako da su mnogi, cak i Albanci, morali da koriste ta prezimena. Albanci u Kraljevini Jugoslaviji nisu imali svoje škole pa su morali da pohađaju na srpskom jeziku i uče samo ćirilicu, mada je u ovom periodu broj pismenih Albanaca bio ispod 10 odsto. Samo radi ilustracije, u opoljskom (albanskom) selu Bljac osnovna škola se zvala "Car Dušan". Sa istim imenom je bila i škola u Vraništu.
A što se prezimena tiče, ona ce u Gori i Župi biti albanizovana 1947. godine i ostati takva do devedesetih godina prošloga veka kada, ponovo, pojedinci dodaju vić na kraju. U međuvremenu 60-tih godina XX veka u nekim selima Gore mnoga prezimena će dobiti turske nastavke - ler, lar, lerden, oglu (Begler, Becirler, Kuclar, Džemlar, Ajdarlar, Ljajkolar, Hasanlar, Muratoglu, Mahmutlardan, Ahmetlardan, Mrcolar, Karahasan, Karalija i dr.). Ovo se dogodilo u vreme priprema za novu seobu u vreme Rankovića. Tada su mnogi morali da, najpre, promene prezime i da se privremeno isele u Makedoniju, pa odatle u Tursku. Oni koji su se u međuvremenu "popišmanili" i ostali u Gori, zadržali su već promenjena prezimena.
autor: Sadik Idrizi
Nema komentara:
Objavi komentar