Život i običaji Goranaca
Goranci danas na Kosovu žive u selima: Bačka, Brod, Dikance, Globočica, Gornja Rapča, Kruševo, Kukuljane, Leštane, Ljubošta, Mlike, Orčuša, Radeša, Restelica, Gornji Krstec, Vraništa, Zlipotok, Donji Krstec, Donja Rapča. Ima ih takođe u devet sela severne Albanije, uz granicu s Kosovom i u dva na severu Makedonije.
Goranci su se na području Gore tradicionalno bavili stočarstvom, tačnije uzgojem ovaca, te nešto krupne stoke, ali danas možemo reći da se Goranci tradicionalno bave poslastičarstvom.
Tipična goranska hrana je ovčji sir, sličan parmezanu, ali mekši. Od poznatih specijaliteta imaju bureke, baklave, tulumbe, šampite, krempite, roštilj i piće zvano boza, načinjeno od brašna i šećera, limunada, borovnica. Boza je bila naročito poznata u Srbiji gde je bilo i Goranaca. Goranci koji su odlazili na rad van svog matičnog područja najčešće su otvarali poslastičarnice i prodavali poslastice. Lokalno stanovništvo često ih iz neupućenosti naziva „Šiptarima“, no ako uđete s njima u razgovor, uvek će reći za sebe da su „Goranci“. Za svoj jezik Goranci kažu da je „naš“, goranski, nije ni srpski, ni makedonski, ni bugarski. Po veri Goranci su muslimani-suniti i svako selo ima svoju džamiju, veoma su pobožni. Navodno je među njima bilo nekada derviša, a u selima Brod, Radeša, Restelica i Zlipotok i „tarikata“, bratstvo sufija. Goranci su na islam prešli verovatno u XVII i XVIII veku, za vreme Otomanskog carstva. Međutim Goranci tvrde da su Islam primili od „Halepovaca“ (iz grada Halepa) pre nego što su došli Turci. Oni su stigli u selo Kruševo iz Sirije. Kakvim su to poslom „Halepovci“ stigli u Goru, nije poznato.
Žene na glavama tradicionalno nose bele marame, u ženskoj goranskoj nošnji postoji sličnost s nošnjom kod bugarskih muslimana Pomaka, to su tradicionalne duge crne jakne (Terljik), ukrašene zlatnim vezom. Žene su svetle puti, lepe i skladno građene.
Kultura i religija
Sloveni u Gori su hrišćanizovani 870. godine za vreme vizantijskog carstva posle pokrštavanja Srba i Bugara. Otomanskim osvajanjem regiona u XIV veku je počeo proces islamizacije Goranaca i obližnjih Albanaca. Međutim, Goranci i dalje tangencionalno slave Đurđevdan koji se ne slavi po hrišćanskim običajima već se tog dana vesele tradicionalnim veseljima sa narodnim instrumentima i u narodnoj nošnji.
Prva džamija u selu Mlike sagrađena je 688. (1289. po novom) godine po hidžri. Na starim temeljima je natpis da je Ahmed-aga Pir obnovio džamiju 1238. (1822. godina po novom), što svedoči i tarih džamije u Mlikama. Porodica Ahmed Al-age koja je podigla ovu džamiju je naseljena u selu od 1095 godine,a poslednji članovi porodice se doseljavaju 1291 godine. Ova drevna porodica je poreklom iz mesta Halep u Siriji, a familija koja je proistekla iz ove porodica je u selu poznata kao Aljepovci. Iz razloga kontradiktornosti koji su uzrokovani nametanjem istorijskih činjenica od strane hrišćanskih istoričara na Balkanu u prethodnom veku, vršene su detaljne analize ovog dokaza pa je tako nakon istraživanja u Siriji muftijaštvo okuga Halep izdalo zvanični dokument o izvornosti ovog kamenog natpisa, čiji prevod glasi:
Tradicionalni goranski folk podrazumeva dvotaktnu igru zvanu “Oro” (krug), gde se igra u krug fokusirajući se na pokrete nogu, uvek počinju sa desnom nogom, krećući se u suprotnom smeru kazaljke na satu. Oro je obično praćeno instrumentalnom muzikom, koriste se Zurle i Tapani, oro se ređe prati pevanjem kao što je to u susednim etničkim grupama ( Albanci i Srbi). Ćifteljija (Šargija) je albanski instrument ali je goranski narod koristi veoma dobro, ona je takođe u okviru njihove kulture.
Njihov nacionalni sport je uljano rvanje nazvano “Peljivani” i popularan je među Gorancima na regularnim turnirima koji se održavaju na otvorenom uz pratnje Zurla i Tapana, kao i pratećim ritualima, čije je poreklo iz srednjeg istoka, kroz osvajanja otomanskog carsta na Balkanu. Kao nacinalni soprt su im i trke konja na stazama. Međutim sve ovo polako izumire u Gori, skoro i da ne postoje ovakve manifestacije više.
Popularno piće kod goranaca je “Turska kafa” koja se pije u malim šoljicama uz čašu vode. Gatanje budućnosti je popularno među svim Gorancima koristeći ostatak taloga kafe u šoljici turske kafe. Drugo popularno piće, a može se reći i nacionalno piće je Boza, kao što smo već gore naveli pravi se od sećera i brašna.
Položaj Goranaca - danas
Goranci su poseban narod priznat samo od strane Srbije, ali ne i Makedonije, Bugarske i Albanije. Goranci žive na tromeđi Makedonije, Albanije i Kosova. Ima ih oko 60.000, trenutno u Gori živi između 6.000-7.000 Goranaca. I danas nastoje u očuvanju svog identiteta bez obzira što se trenutno vrši asimilacija. Od 1999. Goranci doživljavaju egzodus, zbog događanja na Kosovu napuštaju svoju sredinu zbog političkih i pre svega ekonomskih razloga. Utočište traže u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Sloveniji, Nemačkoj, Austriji, Švajcaraskoj, Švedskoj, Francuskoj, Belgiji i drugim evropskim zemljama.Takođe neke goranske porodice su utočište našle u Sjedinjenim Američkim Državama, Australiji i Velikoj Britaniji. Za vreme rata i posle rata ni krivi ni dužni stradaju ljudi u svojim domovima, oduzima im se imovina (lokali), kako u Dragašu tako i po celom Kosovu. Goranci na Kosovu često su diskriminisani pa ih trenutno niko i ne spominje, do posla jako teško dolaze, obično su to najlošije plaćeni poslovi. UN zaokupljeni odnosima Srba i Albanaca zapostavljaju ih kao i sve vlasti do sada. U Srbiji doživljavaju diskriminaciju zbog prezimena koja su im nametnuta od strane Albanaca pa tako stradaju radnje nedužnih ljudi. Goranci su, kako oni kažu, ipak ponosan narod i niko neće uspeti asimilirati ih. Održava ih tradicija i volja koja postoji za Gorom. Za njih, kako kažu "Mnoge su se vlasti menjale ali Goranci su uvek ostali Goranci".
Nema komentara:
Objavi komentar